Pod deformacijom podrazumevamo polje pomeranja koje predstavlja razliku položaja tačaka u deformisanoj i nedeformisanoj konfiguraciji. Konfiguracija je skup položaja svih tačaka tela u nekom trenutku vremena. Konfiguracija u početnom vremenskom trenutku naziva se referentna ili nedeformisana konfiguracija, dok se konfiguracija koju telo zauzima u posmatranom trenutku vremena naziva se tekuća ili deformisana konfiguracija. Deformaciju izazivaju spoljašnja opterećenja (koncentrisane, površinske i zapreminske sile (gravitacija ili elektromagnetne sile)), ili temperaturske promene unutar tela.
Konvencionalne metode merenja statičkih i kvazistatičkih deformacija objekata zasnovane su na postavljanju različitih tipova davača (mernih traka i davača hoda (induktivnih, kapacitivnih, potenciometarskih, …)) i priključnih kablova na merni objekat i/ili oko njega. Ove metode zahtevaju i sisteme za merenje i akviziciju na koje se povezuju ovi davači. Merenje deformacija ovim metodama zahteva dugotrajne pripreme objekta merenja, pri čemu vreme pripreme zavisi od broja mernih mesta.
Savremene optičke koordinatne merne mašine zamenjuju konvencionalne sisteme. Fotogrametrija je tehnika kojom se dobijaju geometrijske karakteristike objekta na osnovu serije mernih fotografija. Merenje položaja tačaka optičkim mernim metodama zasniva se na upotrebi referenih mernih tačaka. Određivanje njihovog položaja u različitim konfiguracijama, kod merenja statičkih deformacija, stiče se jasna predstava o karakteru i veličini deformacije posmatranog objekta.
Referentne tačke su samolepljivi ili magnetni merni markeri koji se nanose na površinu objekta merenja. Imaju definisanu geometriju i visok nivo kontrasta (beo krug na crnoj pozadini). Razlikujemo kodirane i nekodirane referentne tačke. Kodirane referentne tačke imaju definisan kružni bar kod, tako da sistem može jednoznačno identifikovati referentnu tačku u različitim konfiguracijama objekta merenja. Odabir mernih mesta u kojima se određuju deformacije vrši se postavljanjem nekodiranih referetnih tačaka. Ovakva priprema objekta za zadatke merenja deformacija je višestruko brža i omogućava veći broj mernih mesta u odnosu na konvenionalne metode.
Celokupan proces određivanja deformacija sastoji se od sledećih koraka:
- Priprema objekta merenja,
- Fotogrametrijsko snimanje svih posmatranih konfiguracija, u okviru koga imamo sledeće korake:
- Snimanje fotogrametrijskih fotografija,
- Pravljenje novog mernog projekta,
- Uvoz fotogrametrijskih fotografija u projekat,
- Izračunavanje položaja tačaka,
- Definisanje kodiranih tačaka za transformaciju deformisane konfiguracije u koordinatni sistem referentne konfiguracije,
- Definisanje kodiranih tačaka za transformaciju konfiguracija,
- Definisanje koordinatnog sistema,
- Određivanje polja deformacija/pomeranja,
- Vizualizacija i analiza mernih rezultata, i generisanje mernog izveštaja.
Za industrijsku praksu posebno je značajan podatak da je metod direktno porediv sa rezultatima numeričkih proračuna, na primer sa metodom konačnih elemenata. Referentne tačke postavljene na površinu objekta merenja moguće je iskorititi kao čvorove pri modeliranju konstrukcija metodom konačnih elemenata. Na taj način dobijaju se potpuno kompatibilni modeli koji se upotrebljavaju za verifikaciju polja deformacija dobijenih proračunom metodom konačnih elemenata.
Posebno je pogodno što se merni markeri (nekodirane referentne tačke) mogu postaviti i ostaviti na objektu, pa se posmatrati njihovo pomeranje i deofrmisanje objekta u dugačkom vremenskom periodu (na primer sleganje fundamenata zgrada, pomeranja brana, tunela, mostova, deformisanje regalnih skladišta i slično).