Ultimaker štampači koriste FFF/FDM tehnologiju za pravljenje fizičkih objekata. Proces se zasniva na podeli modela na slojeve odgovarajuće debljine i polaganju otopljene plastike na odgovarajuća mesta u slojevima. Mašinski kod koji upravlja procesom 3D štampanja generiše se u softverima koji se nazivaju slajseri. Ultimaker razvija svoj slajser, pod nazivom Ultimaker Cura.
Izrada modela 3D štampanjem treba da pomiri dva suprotstavljena zahteva: kvalitet i brzinu štampanja. Slajseri model geometrije dele na slojeve konstantne debljine. Rastojanje između dva susedna sloja označavamo kao debljina sloja. Manja debljina sloja znači veći kvalitet 3d štampanja, odnosno bolju rezoluciju i istovremeno, duže vreme izrade modela. I obrnuto, veća debljina sloja omogućiće nam da model dobijemo za kraće vreme, ali sa manjim nivoom detalja u pravcu visine modela.
Postavljanje modela na radnu površinu 3D štampača omogućava nam da inicijalno podesimo najveći nivo detalja. Pošto je glava za 3D štampanje precizno numerički upravljana, najveći nivo detalja biće ostvaren upravo u ravnima paralelnim ravni radnog stola mašine. Po visini modela do sada smo bili primorani da se zadovoljmo konstantno, korisnički odabranom debljinom sloja.
U svakodnevnoj upotrebi bilo bi najbolje kada bi mogle da se kombinuju dobre strane i male i velike debljine sloja. To je upravo i moguće u slajseru Ultimaker Cura od verzije 3.2, u koju su ugrađeni takozvani adaptivni lejeri, odnosno debljinu sloja softver prilagodjava konkretnim potrebama u različitim zonama po visini modela. Funkcija analizira nagib i ugao spoljašnjeg zida modela. Engine za pravljenje preseka onda optimizuje visinu sloja za svaki presek. Zakrivljene površine se štampaju sa boljom, finijom rezolucijom, dok se vertikalne, ravne oblasti štampaju debljim slojevima. Sve ovo skraćuje vreme štampanja. Algoritam je automatizovan i zasniva se na tri korisnički definisana parametra: Maksimalno odstupanje, maksimalni korak odstupanja i odstupanje debljine sloja. Ponudjene vrednsti parametara uglavnom su dovoljne za dobijanje dobrih rezultata. Da bi se optimizovalo vreme štampanja modela, korisnik ipak mora da eksperimentiše i varira ove parametre.
Na kraju treba pomenuti da mehaničke karakteristike delova dobijenih 3D štampanjem nisu iste u svim pravcima. Odštampani modeli će biti najslabiji upravo u pravcu visine modela (jer se po visini model dobija lepljenjem rastopljenih slojeva), a najjači u u pravcima koji leže u ravni sloja (jer niti materijala u ovim slojevima nisu prekinute). Zbog toga, prilikom pripreme G koda posebnu pažnju treba posvetiti pravilnom postavljanju modela.
Softveri za procenu čvrstoće modela dobijenih 3D štampanjem tek počinju da se razvijaju. Glavnu prepreku upotrebi dostupnih komercijalnih softvera predstavlja izrazito anizotropno ponašanje materijala i nedostatak materijalnih modela koji uspešno opisuju ponašanje ovih materijala. Procena nosivosti ovih delova ternutno je zasnovana na iskustvi u intuiciji konstruktora. Brz razvoj i sve veća dostupnost 3D štampanja, posebno FDM tehnologijom, nameću i nove zahteve pred konstruktore: treba obezbediti da se model odštampa sa minimalnom količinom pomoćnog materijala.